Ovde ste
Home > Automobili > RTS :: Slika u retrovizoru

RTS :: Slika u retrovizoru


Ili možda ipak jesmo?

Posmatrana samo kroz statistiku do sada završenih 20 trka, ovogodišnja sezona u stvari uopšte ne izgleda tako loše. Dozvolite mi da elaboriram.

Prvo ono najvažnije – pobede su zabeležila petorica različitih vozača što čini četvrtinu klase 2019. Za poređenje, u Moto GP šampionatu su ove godine do pobede stizala takođe petorica ali iz karavana koji čini (ne računajući zamene) 26 vozača. Indikar, koji odavno važi za dinamičniju kategoriju od Formule 1, je ove godine imao 7 različitih pobednika iz grupe od ukupno 36 vozača, što je rezultat koji je procentualno sličniji Moto GP-u nego Formuli 1.

Ili, zaboravimo druge trkačke kategorije, i setimo se da je u poslednjih deset godina samo dva puta viđeno više od pet različitih pobednika u toku jedne sezone – 2009. u godini u kojoj je neočekivano ali dominantno do titule stigao Bron i 2012. kada je usled fijaska sa gumama u prvih sedam trka viđeno sedam različitih pobednika a do kraja godine tom spisku se kao osmi pridodao i Kimi posle čuvene „ostavite me na miru, znam šta radim” epizode u Abu Dabiju. Od kako smo ušli u novu, hibridnu eru, po tom parametru nije bilo superiornije godine.

No, priča se tu ne završava. Kada su pobede u pitanju, bitno je da su do njih stizala tri od četiri prisutna proizvođača motora – svi sem Renoa – a posebno je interesantno da je pobednik češće dolazio sa druge (8 puta) nego sa prve startne pozicije (7 puta). Čak pet puta, kariranu zastavu je prvi dobio vozač koji je u trku ušao kao trećeplasirani.

Idemo dalje. Šampion je, do ovog vikenda, poslednji put pobedio na kvalifikacijama još u julu mesecu, u Nemačkoj. Najviše uspeha subotom (7 prvih startnih pozicija) je imao vozač (Lekler) koji se u generalnom poretku nalazi tek na četvrtoj poziciji.

Ni tu nije kraj. Ako posmatramo najbrže krugove, zabeležilo ih je sedam različitih vozača, među kojima su i Gasli (čak dva puta) i Magnusen koji vozi za ekipu koja je na pretposlednjoj poziciji u šampionatu konstruktora.

Konačno, u 2019. smo, u Brazilu, dobili i najmlađi podijum u istoriji Formule 1 što samo najveći cinici neće prihvatiti kao značajnu stvar.

Kada se podvuče crta, takva statistika bi trebalo da govori u prilog mnogo uzbudljivijoj sezoni od one koju smo gledali i legitimno je zapitati se kako je onda Mercedes još jednom izdominirao kao da nikakve konkurencije nije ni bilo?
Jednostavan – možda previše banalan ali ipak tačan – odgovor bi bio: zahvaljujući greškama drugih.

Štaviše, u mojoj knjizi, krivac je samo jedan i svi ga dobro znamo. Kvar na motoru u Bahreinu, dok su bili u vođstvu, strateške greške u Kini, Austriji i Meksiku, sudari u Nemačkoj, Japanu i Brazilu te sramotne početničke greške na treninzima u Azerbejdžanu i Monte Karlu. Predugačak niz kikseva, pri tome potpuno nedostojan slavnog imena koje krasi Skuderiju Ferari je jedini krivac što smo u 2019. ostali uskraćeni za poprilično spektakularnu sezonu.

Svi ostali sastojci su bili tu: na nekim trkama je najbrži bio Ferari, negde Mercedes a negde i Red bul; gotovo ravnomerna raspodela talenta za volanom počevši od sada već šestostrukog svetskog prvaka koji i dalje razvija svoje vozačke sposobnosti, preko ultra agresivnog Verstapena i brzog i prilično uzbudljivog Leklera, pa do ove sezone nedovoljno dobrog ali i dalje opasnog Fetela u drugom Ferariju. Čak i taktički element nije nedostajao – vodeći timovi su imali različite pristupe u izboru guma i broju odlazaka na servis pa ni pred jednu trku nismo unapred znali šta je dobitna kombinacija. Bilo je tu veoma uzbudljivih duela među vodećim vozačima, preticanja za pobedu, neočekivanih sudara i kvarova motora, odnosno svih onih elemenata koji trkanje čine nepredvidljivim.

I sve to, svu tu raznolikost u karakteristikama automobila na različitim tipovima staza, sve različite karaktere i načine na koji do pobede dolaze vodeći vozači, sve varijacije vremenskih (ne)prilika, sve, baš sve je pregazio i u dosadnu ravnu liniju pretvorio superiorni način vođenja jednog tima. Iz godine u godinu, Mercedes i Toto Volf drže master klas u načinu funkcionisanja šampionske ekipe, makro- i mikro-menadžmentu svih krupnih i finih detalja koji čine kockice od kojih je sačinjen šampionski mozaik. Od kako nemaju superioran automobil, a ovo je već treća godina, baš kao u onoj basni o kornjači i zecu, upornost, predanost i vera u sopstvene sposobnosti ubedljivo nadmašuju svu brzinu i lakomislenost koju njihovi rivali ispoljavaju.

I upravo je tu rešenje zagonetke sa početka ovog teksta. Jer ne samo da Mercedes nije sklon glupostima koje rivali redovno čine (sa izuzetkom Nemačke i prošle trke u Brazilu kada su obe titule već bile odavno obezbeđene), oni nemilosrdno kapitalizuju svoju prednost kad god im drugi to svojim greškama omoguće.

Zbog toga, kada u nedelju poslednji put ove godine padne karirana zastava i tako označi početak preko potrebne, skoro četvoromesečne pauze, pre nego što olako iskritikujete još jednu izgubljenu sezonu Formule 1, sačuvajte poštovanje za one koji su svojim radom, posvećenošću i umećem tu sliku u retrovizoru učinili manje uzbudljivom nego što je ona trebalo da izgleda.



Source link

Nekretnine Srbija besplatni oglasi

Slični

Оставите одговор

Top