Ovde ste
Home > Kultura > Proitajte odlomak iz knjige “srpskog Nobelovca” i osvojite “Moraviku no”

Proitajte odlomak iz knjige “srpskog Nobelovca” i osvojite “Moraviku no”


Mnogi knjievni kritiari smatraju da je “Moravska no” najbolje delo nobelovca Petera Handkea, “velianstveni autobiografski roman koji definie ulogu pisca”, a mi vam predsatvljamo odlomak iz ove knjige i nagraujemo dvoje najbrih italaca.


Izvor: B92

Foto: Promo

Foto: Promo

Dvoje najbrih italaca koji na mail lifestyle@b92.net poalju svoje podatke (ime, prezime, broj telefona) osvojie po knjigu “Moravika no”.

Odlomak iz knjige “Moravika no”:

Svaka zemlja ima svoj Samarkand i svoju Numansiju. U onoj noi oba ta mesta bila su ovde kod nas, tu na Moravi. Numansija, na iberijskoj visiji, bee nekada poslednje pribeite i uporite pred Rimskim carstvom; Samarkand, ma ta to mesto predstavljalo u istoriji, bilo je i ostalo kao iz bajke; i bie ono, mimo povesti, kao iz bajke. Mesto pribeita na Moravi preuzeo je jedan brod, po svemu sudei pre manji, zvani „hotel“, ali u prvom redu je on ve dugo, Autoru, bivem autoru, sluio kao stan. Natpis „hotel“ bio je samo kamuflaa: ko je te noi pitao za sobu, kabinu, odmah mu je reeno „nema mesta“. Pitati dalje bilo je takorei besmisleno, i to ne samo zato to se brod svaki put nalazio na mestu na reci do kojeg nije bilo pravog prilaza. Ako se neko nekada i probio do broda, bee
privuen u najboljem sluaju oznakom „hotel“ koja je u pomrini iz daljine svetlela kao:
Moravska no.
Brod nije bio ukotvljen, nego samo privezan za drvo ili banderu, i to tako da se vor mogao lako i brzo odvezati upravo da bi se pobeglo, ili samo onako ni zbog ega, ili da bi se okrenulo, nizvodno ili uzvodno. (Morava je, u ono vreme, posle mnogo godina zapeanosti i zamuljenosti, ne samo zbog rata, zahvaljujui privredi koja je prela ak i granice te nae zemlje zaparloene u jadni budak Evrope, i koja je – gotovo – sve leila, opet postala unekoliko plovna, sve do oblasti blizu izvora June i Zapadne Morave.)

U noi, kada bejasmo pozvani na brod, nalazio se on negde izmeu sela Porodina i grada Velike Plane. Velika Plana bee, dodue, blie reci. Ali poziv je doao sa
obale kod Porodina, sa poloaja podalje od mosta koji je povezivao oba mesta, i tako smo se mi kretali u cik-cak, svako za sebe, iz sela, uzdu i popreko, skreui as levo as desno, preko oranica koje su menjale pravac od polja do polja. Poto smo svi boravili upravo u Porodinu ili susednim selima, rasuti po imanjima, nali smo se, mi,
prijatelji, drugovi, dalji roaci, sauesnici biveg autora – i svaki pojedinano, u svakoj pojedinanoj etapi, njegovi saputnici – uskoro u nekoj vrsti kolone, u automobilima, na biciklima, traktorima, poneko i peke, pri emu je on popreko poljem napredovao i bre nego oni u vozilima na razlokanim putevima koji su se uvek ponovo udaljavali od cilja i odvodili nikuda, gde su se i zavravali. Dakako, i peaci su, iako je izgledalo da su svetlea slova Moravska no bila na dohvat ruke, bili prinueni da tu i tamo
naglo skrenu zbog neoekivano duboko useenog kanala, a zatim odmah i drugi put, zbog neprobojne ivice. Zato je na Brodadija za mesto svoga stanovanja odabrao ba oblast oko Porodina? Mogli smo o tome samo da nagaamo: jedni su mislili da je to poticalo od irom
Moravska no Balkana prenoene povesti iz vremena izmeu ratova – bilo je tamo uvek, ako nije bio rat, tako „izmeu ratova“ – prema kojoj je u tom okrugu nekog beskunika ubio
jedan starosedelac, a posle toga celo selo ga je na godinjicu okajavalo. Drugi su verovali da se autor tamo preselio vie zbog Morave, kako bi mogao da gleda na reku, prevashodno u njene treperave meandre, jedne uzvodno, pa sledee odmah nizvodno. A neki su, opet, pretpostavljali da su to bili prevashodno mnoga raskra i raskrsnice u velikom selu, a On je tu hteo samo tako da sedi na terasi nekog balkanskog bara, sa ovcama koje su pasle u daljini,
u pravcu neba, i sa zemljano mutnim vinom pred sobom.

Bee jo dugo do ponoi. Bili smo, kao po dogovoru, posebno rano polegali u krevete i, kada je stigao poziv, ve smo vrsto spavali. I pored toga, smesta smo se potpuno razbudili. Ni trenutak pospanosti ili bunovnosti. Probueni bejasmo na razliite naine, pre svega mobilnim telefonima. Ali kod jednog ili dvojice je na dvorinoj
kapiji zakucao glasnik, ili je na prozor bacio kameni bilo je dovoljno jedanput zakucati ili baciti samo jedan kameni. A jedan je, prikljuivi se koloni, priao kako
je na krevetu u Porodinu, pri obaka sasvim razvuenim zavesama, bio trgnut iz sna nekom, kao zapovednikom, obasjanou svetleim natpisom iz udaljene doline Morave, dok je drugi priao da ga je prestravio signal koji je pre dolazio sa nekog velikog broda nego sa nekog naseljenog brodia. Da li se uplaio? Moda. Ali nije to bila uobiajena preplaenost. Kako god bilo, buenje je usledilo bez rei. Kako god bilo: svako od nas se osetio kao pozivom
uhvaen otpozadi za perin, i grubo i neno.

Telefoni su zazvonili samo kratko. A kod onoga meu nama koji se prisebno, koliko je to bilo mogue posle naglog buenja iz sna, prethodno odazvao u deliu sekunde, zaulo se nita
drugo do smejanje, veoma kratko, jedva ujno, na granici izmeu dubokog sna i potpune budnosti, utoliko jasnije, a to je znailo, bez rei: „Na noge!“ Melodian bee taj smeh, ali nije to bio smeh naeg Prijatelja sa broda, nego nedvosmisleno smeh ene; a to pozvanoga tako iz sna ni u kom sluaju nije zaudilo. Nita ga nije udilo u tom
trenutku, a ni posle na putu preko polja i ugara – sve vie ugara uokolo, i pored tako plodne prirene zemlje, i pored besprekorne primene nove ekonomije – sve do Moravske noi. Ba nita nije udilo nikoga od nas u trenutku tog buenja podugo pre ponoi. A isto tako ni u potonjem asu, pri truckanju i spoplitanju preko rupaga i kamenja: ni trenutka uenja. Oseanje koje je prevladavalo: bee to ono oseanje snane sveine koja kao da je dolazila od
nonog vazduha spolja, ba kao i odnekud duboko iznutra; oseanje neke sveobuhvatne sveine.
Peaci behu prvi kod broda. Oni u vozilima morali su da ih ostave daleko ispred obale Morave; a tako i biciklisti bicikle; u sve veem bespuu, pri umnoavanom broju rovova sa vodom, i pozamanih prepreka od trnja, nije se moglo dalje. Peacima, naviklim na tminu, provlae-
nje i preskakanje, bilo je manje naporno, dok su oni u vozilima jo neko vreme posle iskljuivanja reflektora i gaenja lampi na biciklima bauljali u poprilinom kokojem slepilu. Pripovedajui ovako, inilo se: da nas je bilo mnogo, ba u velikom broju, prava kolona.





Izvorni link

Aplikacija za prevoz Uber Srbija

Slični

Оставите одговор

Top