Ovde ste
Home > Vesti > Epidemična sećanja | B92 Blog

Epidemična sećanja | B92 Blog


 

images?q=tbn%3AANd9GcTykC6y5Lqjz8omS2vSwfXqGKeW7NH3DHGS3OBE3ux3uzj50633 

Srećna, a možda baš i ne, Nova 1972. godina me je našla u dečijoj bolnici i uručila mi otužni bolnički paketić – u celofan spakovano sivo kamionče, kome je odmah otpao točak, knjigu bez reči, sa najružnijim crtežima ikada nacrtanim, i čokoladu sumnjive starosti, koju su mi odmah oduzeli. Verovatno zbog pomenute arhivske vrednosti, jer kud dete koje leče od povraćaja teške upale pluća i rekordne malokrvnosti da jede čokoladu? Zbog toga je, ali i onoga što je usledilo, moja podsvest tu godinu isterala iz zone lepih sećanja na detinjstvo. Naime, čim su zaključili da su me opravili, lekari su zapovedili da me se, umesto da se vratim kući, ima poslati u Sokobanju. Tamo je bilo dečije oporavilište, koje je trebalo da ubrza moj povraćaj u prvobitno, zdravo stanje, naročito kad se uzme u obzir da je stizalo proleće.

Zato sam se vrlo odmah našla u dotičnom gradiću, u kom sam verovala da žive jata sokolova, sa ciljem dubokog udisanja tamošnjeg zdravog vazduha. Umesto tog propisanog disanja, ja sam se odmah bacila na plakanje, koje sam prekidala samo kad sam spavala, ali ne i kada su nas, postojene u parove, vodili u gradsku menzu na hranjenje. Uspela sam da uskladim dugo hodanje i još duže suzoliptanije. Prvih dana su nadležni probali da me uteše, a onda su digli ruke od mene. Puštali su me da, s opasnošću dibidusnog dehidriranja, plačem na svakom mestu za to raspoloživom. Druga deca su se igrala i jurcala naokolo, a ja sam suze ronila kao letnji pljusak, očekujući da moji roditelji dodju po mene i dislociraju me sa tog možda zdravog, ali meni izuzetno nedopadajućeg, sivog mesta. A, i nijednog sokola nadaleko bilo nije.

Uprkos mom vrednom točenju suza, niko po mene dolazio nije. Meštani Sokobanje su se već navikli na prizor kolone dece koja dvoje po dvoje taba u gradsku menzu na prehranjivanje, dok jedno tetura za njima i suze roni.  

Garant bih završila na infuziji da mi nije ventil zavrnula ni manje ni više no epidemija, gošća iz Azije – Variola vera. U detinjem odmaralištu je zavladala panika, ukinuto je vodjenje u grad, zaključana kapija, vaspitačice i medicinsko osoblje se u žurbi spoticalo kroz hodnike, šaputali su i šištali medjusobno, crni telefoni su zvonili kao pobesneli. Iz sata u sat nas je bivalo sve manje, objekti oporavljanja su, u prisustvu lekara, su predavani roditeljima koji su brzo stizali i još brže odlazili, svako sa svojim mladunčetom, koje će ubuduće imati duboko da diše tamo odakle je dovedeno. Naravno da sam ja, kao dežurni baksuz, ostala poslednja od sve dece. Kada su se konačno dokoturali iz Beograda, moji roditelji su me našli pod jedinim drvetom u dvorištu dečijeg apsa, što se mene ticalo to je zapravo i bilo to okrevalište, kako ronim krokodilske suze. Umesto da me uteše i upitaju za junačko zdravlje, Moj Otac i Roditeljica su protrčali pored mene, bili dočekani od glavnog lekara i tiho obavili konspirativni razgovor, praćen zabrinutim pogledima u mom pravcu, coktanjem i uzdisanjem. Tačno sam znala šta me čeka, garant im objašnjava kako da nastave da me hrane krvavim džigericama. Njima su me, naime, do tada hranili. U ime zdravlja i lečenja moje goleme malokrvnosti. Pravo je čudo što sam u čoveka, a ne u tigra izrasla.

Ispostavilo se da nisam bila u pravu, razgovor je završen, Moj Otac je uzeo koferče sa kojim su me doveli u Sokobanju, Roditeljica mi je prišla, iz džepa izvadila maramicu veličine jastučnice i, stručno rečeno, ubrisala me, komandujući brzi pokret i još brže forsiranje dvorišta, ka fići gde nas je Otac čekao. Kofer i mene su ugurali pozadi, oboje se okrenuli ka nama i u društvo nam dodali ćebe. Roditeljica me je strogo pogledala i rekla:

–       Epidemija je.

Ja sam probala da zamislim babu koja nosi takvu nakazu od imena.

–       Zato kad te gurnem pod sedište tamo ima da ostaneš i da ćutiš ispod ćebeta, dok ti ne kažem da izadješ. Da te nisam čula da si pisnula. Kad tata stane, ima da te nema.

Moja mašta se još uvek mučila sa baba Epidemijom, ovo uputstvo je bilo više od suviše, nisam ni slutila šta će da mi se desi kad Otac zaustavi auto. Do „zašto“ nisam ni pomislila da doprem. Ipak sam probala da pitam:

–       Ko je Epidemija?

–       Variola vera.

–       Koja Vera?

–       Velike boginje.

–       Velika Vera? Ona je boginja?

–       Ćuti tu i pod ćebe kad ti kažem! – završila je Roditeljica naš nesuvisli razgovor.

 U to vreme su ovi oblici pedagogije bili dozvoljeni, kao Roditeljičine vrisak-komande koje su usledile na našem cilju, zbog kojih sam se ja odmah sasuljala pod sedište, bivala pokrivena ćebetom, i dodatno pritisnuta koferom. Bilo je to najmisterioznije putovanje u mom životu, nikad pre i nikada kasnije mi se tako nešto nije dešavalo. Tek kada smo stigli na cilj, u selo kod Bake i Dede, iz razgovora odraslih sam ponešto shvatila. Naime, povodom epidemije je zapovedjeno vakcinisanje svih državljana, a zbog onih koji bi mogli da promaknu zdravstvu uvedene su drumske medicinske zasede, koje su nasumično zaustavljale automobile i na licu mesta vakcinisali nevakcinisane. Ja sam bila problem, zato je lekar onako krilio rukama, jer sam bila alergična na glavni sastojak vakcine. To bi teško nasred druma objasnili medicinarima, pa je lekar savetovao da me sakriju kako tokom puta, tako i do kraja epidemije. Tako sam, prekrivena ćebetom i koferom, hajdučki provučena kroz variola zasede, i sakrivena u selo. Deda je odmah uveo policijski čas od dvadeset pet sati dnevno. Niko od nas troje ukućana nije smeo da prodje kroz kapiju, niti da dodje kod nas. Jednom nedeljno je Deda odlazio pod poluplaninu Šupljaju i u jednom od zaselaka, zabitijem od našeg, kupovao jaja, mleko i sir od neke babe koju ni pre epidemije niko posećivao nije. Ako mislite da je to bilo sve nakon završetka epidemije grdno se varate, jer kod mog Deda Jove sigurno je bilo samo kad on to kaže. Zbog toga sam još godinu dana ostala u Badnjevcu i išla u seosku školu, jer je Deda smatrao da sam još uvek kilava, kriterijum je verovatno bio da ne bih mogla da dobrovoljački učestvujem u Balkanskim ratovima. Cela država je već zaboravila i epidemiju i Variolu veru i strah i vakcine, a ja sam još uvek bila u Dedinom karantinu.

Od tada do danas, kad neko pomene epidemiju, mene uvate nikad uveli strahovi: strah od krvave džigerice, ambasador ćebeta, i Sokobanje. Zbog nje, Sokobanje mi je najžalije, nije bila kriva, al kad su me onomad pozvali da tamo gostujem i knjige predstavljam, meni lepo krenule suze na oči, one prave detinje, krokodilske suze. Kad sve ovo prodje, poradiću na prevazilaženju te geografske strave, otići ću u Sokobanju. I poneću dva paketa dobro upijajućih papirnih maramica.

 

    



Source link

Aplikacija za prevoz Uber Srbija

Slični

Оставите одговор

Top