Ovde ste
Home > Ekonomija > “MI ODLAZIMO VEČERAS I SVE ŠTO SE DESI BOŽJA JE VOLJA” Sarajevski Romeo i Julija mislili da je ljubav jača od snajpera, Admira u pismu majci kao da je slutila UŽAS KOJI SE VEĆ 27 GODINA NE ZABORAVLJA

“MI ODLAZIMO VEČERAS I SVE ŠTO SE DESI BOŽJA JE VOLJA” Sarajevski Romeo i Julija mislili da je ljubav jača od snajpera, Admira u pismu majci kao da je slutila UŽAS KOJI SE VEĆ 27 GODINA NE ZABORAVLJA


Pre nekoliko dana prošlo je punih 27 godina od pogibije Boška Brkića i Admire Ismić na Vrbanja mostu. Devet godina ljubavi odneo je rafal snajpera, a ljubav dvoje mladih iz Sarajeva ostala je da se pamti i u narednim generacijama.

Sarajevski Romeo i Julija nisu videli ništa sporno u tome što je Boško bio Srbin, dok je Admira bila Bošnjakinja. Nije smetalo ni njihovim roditeljima, ali smetalo je ostalima. Zato su rešili da napuste Sarajevo i potraže sreću na drugom mestu, neopterećeni ratom i pitanjima nacionalne pripadnosti.

Admira je pre polaska ostavila pismo majci

“Draga majko,

Mi odlazimo večeras i sve što se desi je Božija volja. Zvaću te čim pređemo tamo. Brinem se za tebe, i za Žuću. Pričali smo kad se rat završi, vratićemo se i sve će biti kao pre. Kao da rata nije bilo. Ne brini za mene, brini o sebi, tako će meni biti lakše.

Volim te mnogo,

Tvoja Admira”

Nažalost, pre nego što su oni našli novi, bolji život, njih je našao rafal, i to na mostu koji su krenuli da prelaze 18. maja 1993. godine. Prvi u nizu metaka pogodio je Boška. Sledeći je pripao Admiri, koja je dopuzala do Boška, zagrlila ga i uskoro kraj njega preminula.

Radmila Brkić, majka Boška Brkića Foto: Slaviša Milenković / Privatna arhiva
Radmila Brkić, majka Boška Brkića

Osam dana njihova tela provela su na mostu dok vojska Republike Srpske nije uspela da dođe do prilike da ih izvuče i sahrani. Potresne slike i priča iza ljubavi sarajevskih Romea i Julije obišle su svet. Admirini roditelji i Boškova majka mnogo puta su do sada govorili o svojoj deci. Iz arhivskog materijala RSE izdvajamo reči Admirinih roditelja, Zije i Nedrete Ismić: “Stalno je govorila: ‘Zar misliš da je pošteno da on ide sam, a da ja ostanem?’ To da pođe bila je njena odluka. Mislila je da je ljubav jača i od smrti”.

Njihova zagrljena tela nedelju dana su ležala na ničijoj zemlji. Ni Unprofor nije smeo ili nije hteo da ih evakuiše. Učinila je to Vojska Republike Srpske. Admira i Boško sahranjeni su u Republici Srpskoj, da bi nakon rata njihova tela bila prenesena na sarajevsko groblje “Lav”.

Dino Ćapin, komandant hrvatske jedinice koja se borila uz tzv. Armiju RBiH, dodaje da je Boško umro na licu mesta, a Admira je bila ranjena.

– Jaukala je i puzala prema njemu. Zagrlila ga je, i onda je nastupila tišina – dodao je.

– I dalje ne verujem da su mrtvi. Kako tako mladi ljudi nestanu tako nasilno, zbog jednog neljudskog poteza. Monstruoznog čina. Ljubav ipak ne može pokoriti sve. Ne može pobediti one koji ne veruju u ljubav. A ovi, koji pucaju na nas, ne veruju u ljubav – kazivao je posle njen otac.

Za njihovo ubistvo niko nije odgovarao

Njihovo ubistvo bilo je pripisivano pripadnicima Vojske Republike Srpske sve do iskaza Tužilaštvu Sarajevskog kantona bivšeg operativca bošnjačke tajne službe AID Edina Garaplije, koji je rekao da su “sarajevskog Romea i Juliju” 18. maja 1993. godine ubili pripadnici tajne muslimanske terorističke jedinice “Ševe”.

Foto: Hidajet Delić / Tanjug/AP

Garaplija je za ovo ubistvo optužio Nedžada Herendu, koji je neko vreme bio šef “Ševa”, te pripadnika ove jednice Dragana Šošića.

– Medijima je plasirano da su ubijeni sa srpske strane. Herenda je bio precizan i rekao je da su se on i Dragan nalazili na prostoru bivše zgrade “Steleksa”, odnosno Elektrotehničkog fakulteta. Zamaskirani, sa te pozicije gađali su ih na mostu kad su mladić i devojka pokušali da pređu na stranu Republike Srpske – naveo je Garaplija 2002. godine.

Kako je ova velika i tragična ljubav počela?

Godine 1986. od srčanog udara umro je Boškov otac. Njega potom šalju na služenje vojnog roka, u Srbiju. Ipak, ni to ih nije razdvojilo. Pisali su jedno drugom svaki dan.

Ovo su rečenice iz njihovih pisama:

“Moja najdraža Admira,

Svaku noć kada legnem u krevet ne mogu zaspati jer mislim na tebe. Ljubavi moja, ti si jedina sreća koju imam…”

“Moja draga ljubavi,

Sarajevo noću je najlepša stvar na svetu. Možda bih mogla živeti negde drugde, ali samo ako bih bila naterana. Još je samo malo vremena preostalo do trenutka kad ćemo opet biti zajedno. Nakon toga, baš nas ništa neće moći razdvojiti…”

“Moja najdraža Admira,

Tako mi mnogo nedostaješ i ne mogu ti ni opisati rečima. Sada, sav moj život svodi se na dan kada ću odslužiti rok i videti te opet…” Nakon 11 meseci ponovo su bili zajedno. Admira je studirala ekonomiju, a Boško je otvorio prodavnicu kuhinjske opreme, koju je kupovao na svojim putovanjima u Italiju.

Foto: ANJA NIEDRINGHAUS / EPA;

Mislili su da neće biti rata

U Sarajevu su ljudi bili uvereni da rata neće biti. Početkom aprila 1992, nažalost, rat počinje u Sarajevu. U julu 1992. granata će uništiti Boškov stan u kojem je porodica živela 25 godina. U stan koji će otići, u ulazu pored, ponovno će pasti granata. Boškova majka se zato u očaju obratila jedinoj osobi koja joj je mogla pomoći. Najboljem prijatelju svog starijeg sina Baneta – Ismetu Bajramoviću Ćeli.

– Rada mi je bila kao druga mati… I da se razumemo, nije ovo rat heroja kao što je bio Drugi svetski rat, ovo ovde je nacionalni rat. Ako ću biti heroj samo muslimanima, neću da budem takav heroj – govorio je tada Ćelo, kome je Boško bio “k’o mlađi burazer”.





Source link

Aplikacija za prevoz Uber Srbija

Slični

Оставите одговор

Top