Ovde ste
Home > Kultura > “Civilizacija nema potrebe za plemenitošću i heroizmom” 90 godina čuvenog dela VRLI NOVI SVET Oldusa Hakslija

“Civilizacija nema potrebe za plemenitošću i heroizmom” 90 godina čuvenog dela VRLI NOVI SVET Oldusa Hakslija


Sreća je nezgodan gospodar – naročito tuđa sreća. Mnogo nezgodniji nego istina, sem ako čovek nije tako obrađen da je prima bez pogovora – napisao je davne 1931. Oldus Haksli u svom čuvenom, ispostaviće se proročkom romanu “Vrli novi svet”.

Danas je, inače, desetogodišnjica kako je današnji datum, 20. mart, proglašen svetskim Danom sreće. Verovali ili ne…

Osvrnemo li se oko sebe, i bez korone, čini se da bismo mogli dopisati i onu narodnu “pa ti vidi čija majka crnu vunu prede”. Devedesetogodišnjica čuvene knjige i desetogodišnjica indikativnog svetskog Dana sreće u zbiru daje sto, samo, sva je prilika, da to nije Markesovih sto godina samoće, niti štogod slično, pre će biti da je u pitanju sto godina gluvoće, glupoće…

GARANTOVANO STERILNI

“Vrli novi svet” Oldusa Hakslija, napisan 1931. a objavljen 1932, slovi za distopijski roman kome je vreme, nažalost, dalo za pravo. Slika je i prilika današnjice. Radnja se odvija u Londonu 2540. godine, ili kako to u knjizi stoji, 632. godine Fordove ere, koju odlikuje potpuna vladavina tehnokratije i kapitala, kao i degradacija tzv. običnog čoveka, koji, pride, ima biti srećan u toj i takvoj poziciji.

Ne bi bilo zgoreg zaviriti u knjigu, ima je i na internetu… Ako, na preskok, zavirimo videćemo da je svet ujedinjen u “Svetsku državu” kojim vladaju Upravljači, njih desetak, žene više ne rađaju, zbog čega je reč majka kao psovka, već deca na svet dolaze iz epruvete, programirano po kategorijama, umire se kada treba i gde treba, pri čemu se, uprkos izvesnoj starosnoj dobi izgleda vrlo mladoliko, svako ko iole misli je neprijatelj broj jedan, nauka, umetnost i kultura su odavno proterane…

– “Jer, naravno”, reče Foster, “u ogromnoj većini slučajeva plodnost samo smeta. Jedan plodan jajnik na dvanaest hiljada – to bi nam bilo sasvim dosta. Ali, potreban nam je širi izbor. I, naravno, uvek se mora ostaviti široka margina sigurnosti. Zato puštamo da se čitavih trideset odsto embriona normalno razvije. Ostali dobijaju po jednu dozu muškog hormona na svakom dvadeset četvrtom metru do kraja puta. Rezultat: izručujemo ih kao strukturalno sasvim normalne (jedino, morao je da prizna, što imaju blagu tendenciju ka rastenju brade), ali sterilne. Garantovano sterilne. Što nam, najzad, omogućuje”, nastavi Foster, “da napustimo područje ropskog podražavanja prirodi i uvodi nas u mnogo zanimljiviji svet ljudskog izuma. Mi, uz to, predodređujemo i obrađujemo. Mi našu decu izručujemo kao socijalizovana ljudska bića, kao Alfe ili Epsilone, kao buduće čistače kanalizacije ili buduće…” Hteo je da kaže “buduće Upravljače sveta”, ali se ispravi i reče “buduće direktore Centra za inkubatorsku proizvodnju i sistematsku obradu.” (…) “Sve dok se detinja svest ne poistoveti sa onim čemu ih učimo, a zbir naučenog ne postane detinja svest. I ne samo detinja. U odraslih takođe – i to doživotno. Svest koja rasuđuje, želi, odlučuje – sazdana od ovih ideja!” Ali te ideje su naše ideje! Direktor je gotovo vikao u svom likovanju. “Ideje koje određuje Država.” On udari pesnicom po najbližem stolu – piše, između ostalog, Haksli u “Vrlom novom svetu”.

FORD TI POMOG’O

Vredi podsetiti i na sledeće delove iz knjige:

Foto: harper perennial / Privatna arhiva

“Zamislite tu glupost: dopustiti ljudima da se igraju komplikovanih igara kojima se ni na koji način ne povećava potrošnja. Čisto bezumlje. Danas Upravljači ne odobravaju nijednu novu igru ako za nju nije potrebno najmanje onoliko aparata kao i za najkomplikovaniju postojeću. (…) Nema tragedija bez društvene nestabilnosti. A svet je sada stabilan. Narod je srećan; imaju šta žele, a što nemaju, neće ni poželeti. (…) Žive u blaženom neznanju o strasti i starosti, ne vise im o vratu ni majke ni očevi; nemaju ni žena, ni dece, ni ljubavnika, dakle nikog prema kome bi gajili jake emocije; tako su obrađeni da praktično i ne mogu a da se ne ponašaju onako kako i treba da se ponašaju. A ako nešto zaškripi, tu je uvek soma. Koju vi bacate kroz prozor, gospodine Divljače, u ime slobode. Slobode!” On se nasmeja: “Tražite da Delte znaju šta je sloboda! A sad biste još hteli da shvate i Otela! Molim vas!” (…) “To je cena kojom plaćamo stabilnost. Mora se birati: ili sreća, ili ono što se zvalo velika umetnost. Mi smo žrtvovali veliku umetnost. Umesto nje imamo taktile i orgulje za miris.” “Ali oni nemaju nikakvog smisla.” “Imaju svoj sopstveni smisao; oni predstavljaju prijatna osećanja za publiku.” “Ali oni su… oni su priča lude.” Upravljač se nasmeja. “Niste baš učtivi prema svom prijatelju, gospodinu Votsonu. Jednom od naših najistaknutijih inženjera emocionalne tehnologije…” (…) “Sva naša nauka je samo jedan ‘Narodni kuvar’, sa ortodoksnom teorijom kuvanja koju niko ne sme da dovodi u pitanje, i spiskom recepata kome se ništa ne sme dodavati bez odobrenja glavnog kuvara.”

Sve je, razume se, u funkciji profita nekolicine. Vrhunski cilj Hakslijeve Svetske države je navesti ljude da rado prihvataju svoju društvenu sudbinu, odnosno (zlo)upotrebljenost i sreću određenu kao zadovoljavanje potrošačkih potreba, dirigovanih naravno, a tu je i uvek otvorena mogućnost pristupa seksu, drogama i pre svega novim stvarima… “Bolje nove nabavljati nego staro popravljati”, jedna je od ključnih deviza.

Više su nego zanimljiva i indikativna imena likova. Pomenimo tek da se vrhunski mesija Svetske države zove Gospod Ford, te se govori “Ford ti pomogao”, “Nek te Gospod Ford sačuva”… Hroničari beleže da je Haksli imao na umu Henri Forda, jednog od najimućnijih industrijalaca, čoveka koji je podržavao nacizam i koji mu je bio oličenje uzora novog veka – pohlepe, beskrupuloznosti, trenutno zadovoljavanje nametnutih instant želja, totalni materijalizam, idolopoklonstvo tehnologiji…

Neki porede Hakslija i Orvela pri čemu se, između ostalog, napominje da je Orvel fokusirao tehnologiju u službi masovne kontrole i programiranja ljudi, a Haksli biologiju i genetički inženjering, a stvarnost je uvažila obojicu.

BRUTO NACIONALNA SREĆA

Ujedinjene nacije su, rekosmo na početku, 2011. proglasile 20. mart za svetski Dan sreće na predlog Kraljevine Butan. Cinici vele da je taj datum zgodno odabran jer je na taj dan umro čuveni bankar (“čitaj derikoža”) Dejvid Rokfeler (1915-2017), ali džaba… Vikipedija piše da je svih 193 zemalja članica UN jednoglasno podržalo rezoluciju 66-281; “Cilj je da se poveća svest o važnosti potrage za srećom i dobrobiti svetskog stanovništva, s obzirom na to da je potraga za srećom osnovni ljudski cilj. Rezolucija preporučuje pravilan i uravnotežen privredni rast koji se temelji na održivom razvoju, iskorenjavanju siromaštva i podsticanju sreće i blagostanja svih naroda. Baš zato se pozivaju sve zemlje članice i druge međunarodne i lokalne organizacije da se udruže u promovisanju navedenih ciljeva i da kroz svoje delovanje upućuju i obrazuju javnost radi podizanja svesti o važnosti sreće, odnosno obeležavanja Svetskog dana sreće. Ideja o Svetskom danu sreće došla je od UN-ovih predstavnika Kraljevine Butan. Tamo su, u podnožju Himalaja, koja je svojevrsna kolevka mnogih kvalitetnih globalnih duhovnih pokreta, sedamdesetih godina prošlog veka uveli novu meru nacionalnog blagostanja koja se nije merila u materijalnim bogatstvima, već u osećaju sreće u narodu, poznata kao bruto nacionalna sreća.”

Što reče, parafrazirano, poznata književnica Gordana Ćirjanić kad je ustanovljen Dan knjige: “Čim se ustanovi Dan nečega, prestravim se jer to znači da je to nešto ozbiljno ugroženo i spremno za odstrel…”

U Hakslijevom romanu su zabranjena Šekspirova dela, i ne samo njegova. Danas još nije zabranjeno čitati ono što su umni ljudi govorili o sreći – kao vrlo složenoj psihološkoj, filozofskoj kategoriji za koju je, između ostalog, društveni kontekst bitan samo kao preduslov – ali, sva je prilika, kao da jeste.

Voljena represija

Neil Postman u analitičkoj studiji “Amusing Ourselves to Death” (Zabavljajući se do smrti), objavljenoj 1985, piše, između ostalog, da zlatno doba televizije i ekrana ima dejstvo koje ima droga u Hakslijevom romanu i daje više zaključaka o našem vrlom novom svetu. Navodeći, između ostalog, da će se istina utopiti u obilju nevažnih informacija, da će ljudi (programirano) zavoleti gospodare i represiju, imati idolopoklonstvo prema tehnologiji, da se knjige neće zabranjivati jer ih niko neće čitati, da će potpuno prevladati banalnost i trivijalna takozvana kultura…

Moral u bočici

“Civilizacija nema apsolutno nikakve potrebe za plemenitošću i heroizmom. To su simptomi političke nesposobnosti. U pravilno organizovanom društvu kao što je naše, nikome se ne pruža prilika da se ponese plemenito i herojski. Da bi se ukazala takva prilika, situacija mora da bude krajnje nestabilna. Kad je rat, kad ima oprečnih mišljenja, kad se treba odupreti iskušenjima, braniti voljeno biće ili se boriti za njega – onda, očigledno, plemenitost i heroizam imaju nekog smisla. Ali u današnje vreme nema ratova. Ulažu se najveći napori da se spreči prejaka ljubav. Oprečnih mišljenja nema; svi su tako obrađeni da ne mogu a da ne rade ono što treba. A ono što treba raditi, u celini je tako prijatno, toliko je slobode dato iživljavanju prirodnih impulsa da zaista i nema iskušenja kojima se treba odupirati. A ako se baš nekom zlom srećom i desi što neprijatno, molim: tu je uvek soma koja omogućuje da se pobegne iz stvarnosti. Uvek je tu soma koja smiruje bes, koja pomiruje s neprijateljima, koja daje strpljivost i izdržljivost. U prošlosti se tako što moglo postići samo uz ogromne napore i godine intenzivne moralne obuke. A danas – popijete dve-tri tablete od pola grama i sve se sredi. Vrlina je sada dostupna svima. Bar polovinu morala uvek imate uza se, u bočici. Hrišćanstvo bez suza – eto šta je soma.” (O. Haksli “Vrli novi svet”)





Izvorni link

Aplikacija za prevoz Uber Srbija

Slični

Top