Ovde ste
Home > Kultura > Stvaralački proces je pre svega proces otkrivanja sebe

Stvaralački proces je pre svega proces otkrivanja sebe


Radna biografija Nikole Mihajlovića (1986) specifična je zbog svestranosti i načina na koji se ona odražava na njegovo stvaralaštvo u domenu vizuelne umetnosti. Ovaj stvaralac pohađao je Petu beogradsku gimnaziju a zatim stekao zvanje Mastera Arhitekture 2011. godine na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Umetničkim stvaralaštvom se aktivno bavi od 2008. godine u formi street arta, a kasnije i studijskog slikarstva. Član je „Street Smart” umetničkog kolektiva i spoljni saradnik pri Fondaciji Saša Marčeta u Beogradu, koja će se ispostaviti kao njegov naročito značajan pokrovitelj u ovoj fazi razvoja autorskog identiteta.

Samostalna izložba Nikole Mihajlovića „Transmutacija” biće otvorena 1. aprila u 18 časova u Bioskopu Balkan, a trajaće do 30. aprila. Na ovoj izložbi autor će predstaviti svoje slike inspirisane meta-prostorima, nadvidljivim dimenzijama gde energije i sentimenti preuzimaju obrise arhitektoničnih formi. Radovi su nastali u periodu od poslednjih godinu dana, tokom kojih je Mihajlović stvarao u ateljeu Bioskopa Balkan. Otvaranje će trajati od 18 do 20h uz poštovanje svih epidemioloških mera, a kulminiraće „live” performansom u 19:30h, kada će autor preneti „provokativnu” poruku posetiocima izložbe.

Izložba Transmutacije

Foto: Promo

Izložba Transmutacije

Tim povodom razgovaramo sa Mihajlovićem o izložbi, ali i njegovom stvaralaštvu u celini.

Šta za tebe predstavlja naziv izložbe „Transmutacija“?

– Predstavlja promenu, preobražaj a odnosi se na kontekst samih slika, kao i na period tokom kojega su one nastale.

Obrazovan si kao arhitekta, a na umetničkoj sceni poznat i kao street art umetnik. Koliko ova iskustva utiču na ono što ćeš, na izložbi, predstaviti kao svoj slikarski izraz?

– Arhitektonsko obrazovanje je utrlo put promišljanju o prostoru, materiji, svetlosti…dalo mi je alate za bolje razumevanje stvarnosti i naučilo apstraktnom i matematičkom razmišljanju. Arhitektura uvodi red tamo gde ga naizgled nema. Street art, sa druge strane, pomiruje realnost sa naučenim i uvodi dodatne, praktične elemente – komunikaciju, postojeće kontekste, različite alate i tehnike, ali i naglašava jednu vrstu ograničenosti izraza, slično kao i arhitektura. Upravo me ta ograničenja navode da se preselim i u polje bele praznine – slikarskog platna, gde zadržavam naučeno a uvodim nove nivoe slobode izražavanja.

Priroda tvojih dela u dobroj meri je apstraktna. Na koji način bi voleo da tvoje slike komuniciraju sa onima koji ih budu videli? Imaju li tvoja dela poruku, ili radije ostavljaš gledaocu da sam učita svoje utiske i značenja?

– Stvaralački proces je pre svega proces otkrivanja sebe. U tom procesu, težnja je što vernije, istinitije prikazati ono što u tom trenutku jesmo. Možda je to sentiment, možda logički konstrukt, možda narativ ili pak sve zajedno. Ja težim otkrivanju univerzalnih odnosa-istina, u čijem procesu želim da se oslobodim tereta naučenih mehanizama i simboličkih konstrukata. Pokušavam da prodrem u univerzalni meta-prostor gde svako može prepoznati sebe ili deo sebe, na način koji je intuitivan, osećajan, gde vladaju prirodna načela zajednička svima i svemu. Time dolazimo do toga da posmatrač sam učitava svoje značenje, dok na nesvesnom nivou oseća da je kročio u polje gde doživljaj opisuje na ovaj način: „ne mogu da objasnim, ali znam da ovako treba da bude“.

Kada počinješ da stvaraš delo, do koje mere imaš jasnu ideju kako ono treba da izgleda na kraju?

– Shvatio sam vremenom da kičma mojih radova, osnovni koncept mog izraza, leži u dualitetu, odnosu između intuicije-emocije i logike-racia. On se ogleda u težnji racia da uvede red u intuciju, odnosno da logika objasni emociju, mada postoji mogućnost da se taj princip vremenom promeni. Zajedno bi trebalo da čine balans koji poštuje univerzalna načela prirode. Imajući taj koncept u svojoj podsvesti, prepuštam se konstantnom unapređivanju izraza. Često eksperimentišem, nekada dozvolim upliv spoljnih faktora, nekada nisam u stanju da „vidim“ sliku, ali generalno, to je put koji je jasno ucrtan i gde se najčešće osećam sigurno. Slike stvaram i razrađujem u glavi do momenta kada treba da ih utisnem na platno. Zamišljam boje i oblike, pravim kompozicije i na kraju prionem na fizički posao koji neretko ume da se razlikuje od onoga što prethodno zamislim. Sve u svemu, prilično zabavan proces.

Transmutacija - rad sa izložbe

Foto: Promo

Transmutacija – rad sa izložbe

Već neko vreme radiš u prostoru Bioskopa Balkan u saradnji sa Fondacijom Saša Marčeta. Da li i sam rad u ovom ateljeu, i na koji način, utiče na tvoj izraz?

– Imao sam sreće da ostvarim tu saradnju, koja mi je omogućila rad u tom izuzetnom prostoru. Da, prostor definitivno utiče, ali moram priznati da ne znam tačno na koji način. Drago mi je da se atelje nalazi u potkrovlju, gde drvena konstrukcija daje osećaj topline dok je u isto vreme veoma prostrano i otvoreno. Svetlost dopire kroz krovne prozore i nekada ume da na napravi bajkovitu scenu koja ostavlja jak utisak na svakog ko dođe u posetu.

Za otvaranje izložbe je najavljen i uvodni performans – koliko je ovaj segment izložbe bitan za doživljaj tvojih dela, a koliko je peformans važan tebi kao umetniku uopšte uzev?

– Performans sam po sebi nije uopšte bitan za doživljaj mojih radova, ali on nosi jednu drugu vrednost koja dobija na značaju u današnjem kontekstu aktuelnih događaja. Može se reći da je i on dualne prirode jer će za cilj imati da ponudi delić odgovora na aktuelna dešavanja dok u sebi zapravo nosi univerzalnu ideju žrtvovanja zarad višeg cilja. Priznajem da je ovo prvi put da radim javni performans i nisam siguran kako će se taj vid umetnosti razvijati u budućnosti, u mom slučaju.

Radiš i na projektu “Veštačka Inteligencija i umetnost” u saradnji sa Centrom za promociju nauke u Beogradu. Možeš li nam otkriti koja je tvoja uloga u ovom projektu i na koji način razmišljaš o ovoj temi?

– Trenutna faza naše saradnje je timska razrada projekata koji se bave veštačkom inteligencijom i umetnosti. Ideja je da kroz alate koje nam pruža veštačka inteligencija, a konačni umetnički izraz, obradimo i predstavimo određene fenomene u prirodi i društvu. Smatram da je pozicija veštačke inteligencije ključna za kreiranje sadašnjosti i budućnosti čovečanstva, i da svaki projekat koji za cilj ima i bolje razumevanje mehanizama funkcionisanja AI, može doprineti održivom sutra. Moram reći da se bližimo fazi kada će CPN izabrati timove sa kojima će nastaviti dalju saradnju, tako da moja i pozicija drugih učesnika nije sigurna, već zavisi od projekata koje budemo predstavili.

Kakve planove imaš u narednom periodu, posle izložbe – da li si još uvek posvećen street artu ili ga nadalje posmatraš više kao integrativni deo svog “novog” umetničkog izraza?

– Street art mi je bila prva ljubav i mislim da će zauvek ostati deo mene. Iako više vremena provodim u studiju ne postoji adekvatna zamena za slikanje na zidu. Uz dobro društvo i atmosferu, osećaj sunca i vetra, miris ambijenta, zvuk ulice…sve su to sastavni elementi koji street art čine toliko živim i nezamenljivim. Nakon izložbe bežim u prirodu, a zatim se vraćam i nastavljam rad na street art projektima, jer kao što kažemo mi crtači: „počinje sezona!“.





Izvorni link

Aplikacija za prevoz Uber Srbija

Slični

Top