Stranica
Home > Srbija > POSLE MATURE ODMAH NA NjIVU: Milan (15) se ne plaši teškog rada, a traktor vozi od malih nogu | Srbija

POSLE MATURE ODMAH NA NjIVU: Milan (15) se ne plaši teškog rada, a traktor vozi od malih nogu | Srbija



R. Šegrt |

10. oktobar 2019. 13:28 |

Komentara: 0

Srednjoškolac zaljubljen u poljoprivredu, odlučan da ostane na selu. Milan Dragić počeće da se bavi agrarom na porodičnom imanju

PETNAESTOGODIŠNjI Milan Dragić iz Ruskog Sela u Tehničkoj školi u Kikindi uči o elektronici na vozilu i, čim završi srednju, čeka ga stalan posao, i to onaj koji odavno priželjkuje. Neće raditi ni u auto-servisu niti u nekoj prevozničkoj firmi, već u “fabrici pod otvorenim nebom”, na porodičnom imanju sa ocem i stricem i baviće se poljoprivredom. To je planirao još dok je bio osnovac.

Pročitajte još: ON IMA MILIONE, A VOZI TRAKTOR NA SELU: Peđa Stojaković obavlja seoske poslove (FOTO)

– Odmalena volim poljoprivredu, i to je moje opredeljenje. Nijednog trenutka nisam planirao nešto drugo. Studiranje me ne zanima. Tokom dve godine srednje škole nijednog momenta nisam bio u dilemi i nisam se predomislio. To je moja konačna odluka – odlučan je Milan.

Zna da na njivi ima mnogo teškog i težačkog rada, oranja, sejanja, prskanja useva, pa žetva po najvećoj vrućini. Treba ustajati rano, raditi do kasno, biti na vrelom suncu, nekada spasavati žito ispred oluje, kukati kad naiđu grad i nevreme, žaliti ako ne rodi i radovati se kad je godina dobra. Ali, ako svako radi ono što najviše voli, onda će se sve nekako “dobro posložiti” – veruje Milan.

IMANjE DRAGIĆA BRAT i ja zajedno obrađujemo 150 jutara zemlje. Imamo svoju mehanizaciju i radimo onoliko koliko sami možemo da stignemo, bez plaćanja drugih radnika. Zato ne mislimo mnogo da proširujemo imanje. Sejemo pšenicu, kukuruz i suncokret. Da bi mladi ljudi ostali na selu država bi trebalo da im daje zemlju u zakup na duži period.

– Kad se posao voli, onda je manje teško i sve nekako dođe na svoje. Nije mi teško da ustanem rano i već u sedam idem na njivu. Sad se radi spremanje oranica za jesenju setvu pšenice i svi smo u tom poslu. Rado pomažem i vozim sva četiri traktora koje imamo. Kombajn manje, ali znam i njime da upravljam. Vozač sam postao sa deset godina i već sam tada išao u atar – priča sa istim ushićenjem sa kojim neki njegov vršnjak priča o odlasku na fudbalsku utakmicu.

Kad je bio dete među igračkama je, kao i svaki dečak, imao autiće, ali je u njegovom dečjem voznom parku, ipak, najviše bilo traktora. Već tada je zavoleo zvuk tih moćnih mašina ispred kuće. Znao je kad otac odlazi na njivu i kad se vraća.

– Kad je bio osnovac, na časovima fizičkog, koji su uvek bili zadnji čas, znao je da zamoli nastavnika da ga pusti da bi išao da radi na njivi, jer se bere kukuruz. I nastavnik, šta će, kaže mu: “Pa dobro, ovo ti nije najvažniji predmet, idi ti radi” – prepričava Milanova majka.

Milan Dragić

Njegova sestra studira na Višoj školi za obrazovanje vaspitača, ali njega studije ne zanimaju.

– Od poljoprivrede može lepo da se živi. Naša porodica živi solidno i ja sam zadovoljan. Zato me drugi poslovi ne zanimaju. Imam sve uslove da radim ono što i otac i stric na našem zajedničkom imanju – poručuje mladi Milan Dragić, koji ima jasan cilj i zna kako će ga ostvariti.



Izvorni link

Slični artikli

Top