Stranica
Home > Vesti > Pet mitova o tajnim sluĹľbama

Pet mitova o tajnim sluĹľbama


Svet je, kako to ponekad izgleda, danas popriliÄŤno haotiÄŤan – a tajne sluĹľbe uvek i svuda u tome imaju svoj udeo: u Engleskoj napad otrovom, u Crnoj Gori pokušaj puÄŤa, u NemaÄŤkoj kibernetiÄŤki napadi na Ministarstvo spoljnih poslova, pa pokušaji da se utiÄŤe na izbore u SAD i Francuskoj, pa bivši agenti komunistiÄŤke drĹľaven bezbednosti na ÄŤelu politike, privrede i društva u ÄŚeškoj, Rusiji i na Balkanu…

Najnoviji skandal na toj neslavnoj listi: video-snimak sa austrijskim vicekancelarom Hans Kristijanom Štraheom i njegovim ilegalnim dogovorima i pregovorima sa ženom koja se pravi da je nećaka ruskog oligarha. I iza toga,kako tvrdi sve više glasova, može stajati samo tajna služba, jer ko bi inače imao mogućnosti za to?

No, mnogo toga što okružuje tajne službe ili im se pripisuje, pri pažljivijem gledaju se ispostavlja kao mit. Da ne bude nesporazuma: na tajne službe niti valja gledati kao na bezazlene, niti ih treba demonizovati. Malo koja državna institucija je toliko precenjenja i potcenjena u isto vreme. Velika tajnovitost koja ponegde još uvek poput kulta obavija tajne službe, stvorila je more mitova.

Svuda gde su, kao što je to bio slučaj sa bivšim socijalističkim delom na Istoku i Jugoistoku Evrope, tajne službe bile u službi državne represije, ti mitovi su posebno jaki i žilavi.

Mitovi nisu uvek i neistiniti. Oni su, kako je to rekao francuski filozof Rolan Bart, forma komunikacije i znaÄŤenja.

Mitovi ispunjavaju vakuum koji nastaje zbog nedostatka javnog i utvrđenog znanja o ovoj sasvim posebnoj državnoj instituciji. Stoga je njihova demistifikacija doprinos demokratskoj kontroli. Jer, jedno je sigurno: tajne službe su deo svakodnevice i u demokratskoj Evropi, i pratiće nas i u budućnosti.

Rušenje mitova o njima je osnovna pretpostavka suverenog i demokratski zrelog odnosa prema tajnim službama svuda u Evropi.

Mit br. 1: Samo drĹľave imaju tajne sluĹľbe

U praćenju debate o video-snimku sa Ĺ traheom, brzo donet zakljuÄŤak nekih eksperata da je ÄŤitavu “operaciju” mogla da sprovede samo neka tajna sluĹľba, pošto samo ona ima odgovarajuća sredstva, pri paĹľljivijem posmatranju mora da izazove sumnju, jer, to je mit

Svuda u Evropi, na starom Zapadu kao i na novom Istoku, već decenijama niÄŤu privatne tajne sluĹľbe. Business intelligence, ili, prosto reÄŤeno, firme za bezbednost, klijentima koji plaćaju nude “prikupljanje informacija” svih vrsta. Tu ima mnogo firmi koje su osnovali bivši pripadnici tajnih sluĹľbi, i onih koje najradije zapošljavaju takve ljude.

U ÄŤitavom IstoÄŤnom bloku, privatne firme za bezbednost su posle propasti komunizma posluĹľile kao basen za prihvat bivših pripadika tajnih sluĹľbi. Na Zapadu je npr. Orbis biznis inetlidĹľens, firma bivšeg pripadnik MI6 Kristofera Stila u Velikoj Britaniji, izazvala veliku paĹľnju, jer od nje potiÄŤu informacije o tzv. “Trampovom dosijeu”.

Tu su na delu obaveštajni profesionalci, koji kao privatna firma imaju i tu prednost da se teško mogu dokazati njihove veze sa političkim ili privatnim nalogodavcima.

Mit br. 2 : Lažne vesti su nešto novo

Fejk njuz kao pojam kojim se označavaju namerno širene neistine koje treba da ostvare određeno dejstvo, pomodan su pojam koji je u upotrebi u poslednjih pet godina. On se velikom brzinom proširio po svetu.

On je zapravo označavao dezinformacije koje je ciljano širila država da bi ostvarila uticaj. A potom je mutirao u borbeni pojam koji se koristi u sukobima između država partija i mišljenja.

Pri tome tu postoji i tesna veza sa internetom i digitalizacijom, koji su laĹľnim vestima u formi tvitova, video-snimaka ili kratkih vesti, podarile posebnu formu.

No, tvrdnja da su lažne vesti nova pojava digitalne ere predstavlja mit! Dezinformacija po nalogu države, koju šire tajne službe, stara je pojava. Posebno su socijalističke tajne službe Istočne Evrope decenijama imale odeljenja čiji je jedini zadatak bio fabrikovanje i širenje dezinformacija.

I to zapravo nikada nije prestalo; 1990. je samo utonulo pod površinu političkog sistema, da bi se danas svom snagom vratilo na dnevni red.

Mit br. 3 : EU nema tajnu sluĹľbu

Evropska unija je komplikovana politička konstrukcija. Spoljna i unutrašnja politika su uvek bili u nadležnosti njenih država-članica a ne zajednice. Tako su to propisali Lisabonski ugovori. I tako je i pitanje tajne službe EU skinuto sa dnevnog reda.

Ipak, postoji jedno mesto u Briselu koje dobija informacije tajnih službi država-članica, priključuje im javne informacije i sopstvene analize i potom ih deli instancama EU: INCTEN (EU Intelligence Analysis Centre) čije je sedište u Službi EU za spoljne poslove.

Razlika u odnosu na “pravu” tajnu sluĹľbu je u tome što INCTEN ne sme da dolazi do sopstvenih informacija tajnim sredstvima (koristeći svoje izvore, saslušavanjem itd.) već je upućena na javne informacije i informacije drĹľava-ÄŤlanica.

Mit br. 4 : Nad tajnim sluĹľbama nema kontrole

Prilikom svakog novog skandala sa tajnim službama, u štampi se može čitati kako tajne službe nisu kontrolisane, da se ni ne mogu kontrolisati, i da su ionako strano telo u demokratiji! To nepoverenje je široko rasprostranjeno (i razumljivo) posebno u društvima koja imaju istorijsko iskustvo sa tajnim službama, koje je njihovo političko vođstvo koristilo kao tajnu političku policiju za sprovođenje diktatura.

U Nemačkoj se to odnosi na dve diktature, ali posebno važi u postkomunističkim zemljama istočne, istočne srednje i južne Evrope. Reformski proces ni 30 godina nakon propasti komunizma nije zaključen. Ali, i u Zapadnoj Evropi je posle završetka Drugog svetskog rata moralo da prođe i do 50 godina pre nego što su se razvile forme demokratske kontrole.

Kontrolni organi parlamenata nisu bili nešto što se samo po sebi razume. A njihov stalan razvoj i prilagođavanje novim uslovima su važan sastavni deo demokratije.

Kontrola tajnih sluĹľbi koju sprovode nadzorna tela, parlamentarni odbori, sudovi, opunomoćenici, mediji ili nauka, nije savršena. Ali – ona postoji!

Mit br. 5 : Tajne sluĹľbe su pogodne za svetsku zaveru

I za kraj – moĹľda najveći mit: tajne sluĹľbe su podesno sredstvo svetske zavere. Posebno u postkomunistiÄŤkim zemljama, u kojima su tajne sluĹľbe bile hermetiÄŤki pokrivene i širile klimu straha, koja je daleko prevazilazila njihove realne mogućnosti, mit o svemoćnim tajnim sluĹľbama je još uvek vrlo rasprostranjen. S tim u vezi, Rusija je ÄŤesto u središtu paĹľnje.

Jeste da taj mit ima svoju realnu pozadinu, naime, stvarnu upletenost tajnih sluĹľbi u prevrate, atentate, pokušaje puÄŤeva i druge “tajne operacije”. Od Avganistana do Paname su tajne sluĹľbe – po nalogu njihovih vada – bile umešane u kojekakve mahinacije.

Ali, svetska zbivanja one kontrolišu – samo u vratolomnim idejama teoretiÄŤara zavere. Tajne sluĹľbe su drĹľavni organi, imaju ograniÄŤene resurse kada je reÄŤ o osoblju i finansiranju, zavise su od svojih vlada i ne mogu stvarno da drĹľe u tajnosti sve svoje tajne.

Posebno u digitalnom dobu u kojem se krug informisanih enormno povećao. Ono što zaista jeste zavereničko, jesu instrumenti i sredstva tajnih službi. A oni nisu obavezno i najbolji!



Izvorni link

Slični artikli

Top